Ja ne pričam i pišem stranskim jezikom, pričam balkamski i balkanci će da me razumeju. Uvek su nas mobilisali da se borimo za njihove stvari, a vlastite gaće smo nosili na štapu. Dosta je toga bilo. Braćo Balkanci došo je dan kad ćemo da pokažemo belosvetskim avetima čija majka crnu vunu prede. Napravili su most ali su ga izgubili. Sve ćemo mi njih u kenjaru da strpamo i govnima zatrpamo. Nećemo koristiti hakove i crne skrinove, koristićemo šljivovicu, užicki kajmak, slavonski kulen, masline, ratluk i makedonsko vino. Braćo tovariši, fanti, slovenci. Sećate se kako nam je lepo bilo dok smo kod vas radili na građevini. Mi smo vaše žene , a vi naše tucali. Naše više ne kupuju farbu za kosu, rađaju se plave, a vi više nemorate na more da pocrnite jer se crni rađate. Braćo albanci dođite u duhu Kapetana Leša. Sije, a je mir, apoškoljn bridge meči. Po. Dođite i pomozite protiv sveta koji nas razdvaja. Ponovo oče da nas satru. Dragiša, Ivane, Ostoja, Marko, Adrizi, Mujo, Zore, istopite sekire i napravite kalašnjikove. Možda ih ima milijarde, ali na most mogu samo 15 da ih stane. Pa ćemo da ih jednog po jednog da rešimo. Živile Balkanske Brigade i pronesite svetom vest o nama. Desiće se balkan kod njih.
Desanka Maksimović
NE STIDIM SE
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čućete sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tuđina;
vi možete da pijete,
a da svakom ne pružite čaše vina.
A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine,
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine;
Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole:
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.
Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate,
izumi vaši su za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo
i u rukavicama smo
kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne mislimo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša je naša prostrana,
i ako smo brojem mali.
